обреновачки вампир

Обреновцем је владала атмосфера страха,  са заласком сунца, необјашњива сила уселила би се у трошне куће и мучила би укућане

„Веровање да понеки мртваци могу ноћу излазити из гробова, прерушавати се у различите прилике, узнемиравати свет, правити штету, морити људе и стоку и чинити свакојака друга зла, у нашем народу је, колико се зна, било раширено од давних времена. Оно у њему није ишчезло чак ни до дана данашњега!“ – речи су нашег познатог академика Тихомира Ђорђевића објављене давне 1952. године.

Прича о обреновачком вампиру потврђује ове мудре речи академика Ђорђевића.

вампир у нашем народном веровању

Вероватно смо већ више пута у животу наишли на податак да је инспирацију за главни лик свог бесмртног књижевног дела „Дракула”,  аутор Брем Стокер пронашао у догађајима из околине Београда из периода између 1727. – 1728. године, када је у једном селу код Београда, владала епидемија вампиризма..

Детаљи те појаве детаљно су описани у извештају под називом „Visum et Repurtum“ војног лекара Хабзбуршке монархије Јохана Фликингера, који је прво био објављен дана 7. јануара 1732. године у бечком дневнм листу Wienerisches Diarium,  а нешто касније те године, 4. маја, превод тог извештаја појавио се и у британском дневном листу „Лондон журнал”.  Након објављивања Фликингеровог извештаја у дневној штампи, реч „вампир“ је ушла и у енглески језик али и у светску књижевност.

Глобално гледано, извештај Јохана Фликингера био је од значаја за планетарно ширење појма „вампир“ као и за ширење сазнања о појави вампиризма. Међутим, тај извештај Србима није открио ништа епохално јер је појам вампир много дуже присутан на овим просторима и верује се да је преузет из старословенске митологије. Вампиром се сматра дух умрлог или леш који је оживео, а оживео га је зао дух или ђаво. Вампиром се у нашој традицији означава и покојник чија душа не може да оде на онај свет, већ остаје заробљена у умрлом телу. Понегде се назива још и лампир или упир. 

Веровање у вампиризам  баш из разлога што је дубоко уткано у наше национално биће и наш народни дух, допринело је настанку мноштва „уклетих” места које многи заобилазе у широком луку, као што је то нпр. случај са воденицом Саве Савановића. 

Једно од таквих уклетих места налази се, веровали или не, и у Обреновцу!

настанак легенде

Листајући пожутеле странице давно архивираних издања дневних новина, наишли смо на серију чланака дневног листа Борба“ из 1958. године и необичну причу о обреновачком вампиру. 

Писање о појави овог натприродног бића у Обреновцу, почело је објављивањем непотписаног  чланка „Обреновачки вампир“ у дневном листу 11.2.1958. године. 

„Обреновачки вампир" објављено у дневном листу Борба дана 11.2.1958. године
„Обреновачки вампир“ објављено у дневном листу Борба дана 11.2.1958. године

Специфичност овог чланка јесте да је објављен као непотписан, а касније се утврдило и да је непрецизан јер су имена личности о којима се писало нетачна, али то није било од утицаја на значај појаве.

Овај као и остале чланке у низу преносимо у целости.

Одавно су стари Обреновчани заборавили причу о Сави Савановићу – огромном и злом вампиру, што једним замахом руке убија одважне и добродушне воденичаре. Ове, што баш, ето, хоће да мељу у тој воденици, у којој он меље, али и не мирује.

А млађи мештани овог града, кажу, о њему никад нису ништа ни чули. Јер, ретка су стара и пожутела издања Милована Глишића – у којима се налази прича „После деведесет година“ са злим вампиром – кога је једино могуће усмртити неотесаним глоговим коцем.

Међутим, од пре месец и по дана становници овог, иначе тихог града, почели су додуше не да спремају готов колац, већ да избегавају ноћу пролаз шабачким путем, поред обреновачких циглана. Јер кружи прича: ту баш у једној кући поред циглане настанио се вампир који мучи своје домаћине – лупа им посуђе, разбацује одело, а понекад – потегне каменом кроз прозор.

Прича о обреновачком „вампиру“ кружи од уста до уста већ 45 дана. Наравно, увек неко уз њу „накалеми“ још нешто своје, о томе како је видео вампира на метли са светлим рукама, и још штошта. Многи су, да би се уверили, одлазили у малу, још  недограђену кућицу Добривоја Остојића ( име и презиме не одговара стварној личности прим.аут.). У њој су остајали по целу ноћ. И сви су они нешто чули, чак неки и видели.

Јуче смо посетили Обреновац. у малој неокреченој кућици у непосредној близини циглане, затекли смо Остојину жену. Збуњена и пребледела она је причала како ноћу кад јој муж оде на посао у циглану, нешто лупа у зидове куће. Чак, понекад, кроз прозор у кућу улети и повећи камен.

– Уопште не зна шта да ради, причао је њен муж који је мало касније дошао са посла. Жена се жали већ свако вече на лупање око куће. А и ја сам чуо неколико пута. Изађем напоље, а оно нема ништа.

Из разговора са њим, чули смо да се ту, у непосредној близини његове куће, налази велика јаруга и безброј јарака, кроз које може да се провуче и сакрије непознати напасник.

– Пре неки дан Остоја ме је позвао да нешто видим, прича директор циглане у којој Остоја ради. Отишао сам у његову кућу, која се налази у близини. Он ми се пожалио да не може да отвори врата од своје собе. Покушали смо обојица и на крају смо са великом муком то успели. Када смо ушли унутра, имали смо шта да видимо. Неко је у кључаоницу ставио глогов штап, због кога врата нису могла да се отворе.

Према његовом мишљењу, у ту собу нико није могао да уђе на врата  па поново кроз њих да изиђе – пошто их закључа. А ни на прозор, кога је Остоја после појаве „вампира“ заковао даскама. Он нам је рекао,  да постоји једина могућност, да је неко ушао преко тавана кроз капак у собу и у кључаоницу ставио глогов штап.

Приче о овом, и другим случајевима и даље круже Обреновцем. И сваки дан се очекују нови подаци из мале куће на периферији, која је чудним стицајем околности постала, засада, највећа атракција града, а и место поред кога многи пролазници нерадо пролазе.

Успели смо да пронађемо људе који су ноћу присуствовали чудној игри „вампира“.

– Био сам једне ноћи у кући Остојиној, прича Тихомир Јелачић. Око 10 сати ноћу долетео је први камен у собу, а затим тегла са помадом, па паста за зубе  која ме је ударила у раме. За све време док смо били у соби, неко је лупао по зиду.

Јелачић није био једини сведок чудне работе непознатог напасника. Али је чудно, зашто он или било ко други, није покушао да ухвати тог „вампира“, који ето, већ више од месец дана узнемирава двоје људи који су дошли да раде у циглани и ту сазидају своју кућу.

Да није неком стало да ово двоје оду из своје куће? Како нам рекоше неки Обреновчани, људи из њиховог града воле понекад  и да се нашале. Само, да ли су увек „шале“ – само шале?

раскринкани вампир

НОЋ У КУЋИ ЖИВКА АНДРИЋА“ гласио је наслов другог у низу, новинског чланка у којем је описана операција раскринкавања обреновачког вампира. У овом чланку прецизно су наведена су имена стварних личности. 

НОЋ У КУЋИ ЖИВКА АНДРИЋА чланак објављен листу Борба 12.02.1958. године
НОЋ У КУЋИ ЖИВКА АНДРИЋА чланак објављен листу Борба 12.02.1958. године

~ Необична прича о обреновачком „вампиру“ кружи од уста до уста већ два месеца. Како смо сазнали, многи радознали мештани овог градића блатњавих улица, одлазили су у кућу Живка Андрића у Купиновац, како се зове овај део Обреновца, да би се „на лицу места“ уверили о постојању „вампира“. Тамо су неки, кажу, остајали и по читаву ноћ. И сви су они, како се прича, нешто чули и видели. Али нико од њих није видео „вампира“ додавали су најговорљивији Обреновчани.

Јуче смо посетили Обреновац. Успут, слушали смо разговоре о „вампиру“ које су водили Обреновчани враћајући се с посла из Београда.

-Станујем у Купиновцу, причала је црнокоса девојчица својој другарици. Ниједне вечери од како се појавио „вампир“ не смем да одем увече сама кући. Увек ме неко од мојих сачека на железничкој станици.

За сат и по колико воз путује из Београда до Обреновца, чули смо десетак верзија о „вампиру“ који већ дуже време задаје страх многобројним грађанима.

– Знам, причао је један постарији железничар, пре рата често се тако појављивало „неко привиђење“ у Обреновцу. Сваку ноћ лупало је прозоре једном човеку у мојој улици. На крају, испоставило се да је то био његов комшија са којим већ одавно није говорио.

Према причању ових путника, у Обреновцу ово није први „вампир“.

У малој неокреченој кућици, у непосредној близини циглане Среског савеза, затекли смо Јагоду, Живкову жену. Збуњена и пребледела она је причала како је ноћу неко узнемирава у кући. Сва преплашена, она је причала како су долазили људи да виде шта се дешава у њиховој кући и да су сви нешто видели и да о томе причају у вароши. Из разговора са њом, сазнали смо да се за Живка удала пре две године. Том приликом она му је дала своју уштеђевину од 70 хиљада динара. Поред тога, продала је своју шиваћу машину и још неке ствари, да би са мужем могла да купи плац и сазида кућу. Узгред је напоменула да нема деце, да јој муж има 28 година, а она је за десет година старија од њега.

То сазнање навело нас је да посумњамо да је тај „вампир“ њен муж који сваку ноћ лупа у зидове куће у којој спава Јагода. Јер како су нам рекли неки њихови суседи, Живко се оженио са својом женом само због њене уштеђевине.

Разговарали смо јуче и са њеним мужем. Он нас је уверавао да заиста постоји „вампир“ чак нас је и позвао да дођемо у његову кућу и да се уверимо у то. Наравно, само кад буде мрак, пошто наводно „вампир“ не долази дању.

Када је пао први сумрак већ смо били у малој неокреченој кућици у Купиновцу, милиционер и ми. Затекли смо Живка где лежи са својом женом. Лампа је светлела окачена о ексер у зиду.

– Овако кад светли, неће да дође. Али чим Јагода заспи и угасим лампу, почне нешто да је дави.

Док је Живко причао, његова пребледела и унезверена жена климала је главом. Била је убеђена у речи свога мужа. Јер он их је већ понављао ко зна колико вечери досад.

– Да угасим лампу, обратио се Живко нама, јер он неће да дође на светло. Рекли смо да може, што је он и учинио.

Чекали смо. Напољу се чуло кукурукање петлова. А у даљини је тракарао воз кроз ноћ. Прошао је један сат. Ништа. Само понекипут жена уздахне. Живко је хркао-изгледало је као да спава.

Наједном, зачуло се лагано добовање. Изгледало је као да неко лупа по зиду. Лагано а затим све јаче. Жена је вриснула. Ћутали смо, јер је добовање после вриска престало.

Прошао је још један сат, а ми смо и даље седели у замраченој соби у ишчекивању да поново чујемо добовање више кревета у коме је спавао Живко.

Поново добовање. Јако и … Електрична лампа чију светлост Живко није очекивао, засветлела је на његовој руци која је ударала по даскама дрвеног кревета. Жена је поново вриснула, очекујући „вампиров“ долазак, док је Живко одједном престао са хркањем и збуњено погледао у правцу одкуда је долазило светло електричне лампе. А затим, лагано је повукао руку под покривач. Више није говорио ниочему – изгледа није се надао светлости електричне лампе. 

Чекали смо још пола сата. Ништа се није чуло. Тек када смо хтели да пођемо, зазвонио је сат наслоњен на лонац. Од његовог звоњења трештала је соба. Вероватно, да ми нисмо били ту, Живко би рекао својој жени: „Ето у један сат ноћу звони сат – сигурно то чини вампир“.

Отишли смо из његове куће, а он се није поздравио са нама. Био је збуњен – изненађен. Када смо изишли преко прага мале неокречене куће у ноћ, чули смо где му каже жена: „Што палиш лампу. Сигурно су оно малопре тандрљали мишеви?“. Она није могла да верује да је „вампир“ њен муж. На њено питање он је одговорио хладно и са сигурношћу: „Какви мишеви, оно је вампир, кад ти ја кажем!“.

Отишли смо а лампа је остала да светли у тек дограђеној кућици Живка и његове жене, која је за њу дала  своју уштеђевину, а због које, ето мора да трпи обреновачког „вампира“ о коме се и даље прича у овом граду. И због кога ће пребледела и болесна Јагода одлазити лекару, да се жали на убоје, које је добила од „вампира“, за кога она верује да постоји.   ( Д. Симовић)

правда за обреновачког вампира

ОБРЕНОВАЧКИ „ВАМПИР” у ПРИТВОРУ – наслов је последњег у низу новинског чланка објављеног само четири дана након првог појављивања вампира у штампаним медијима.

ОБРЕНОВАЧКИ „ВАМПИР” у ПРИТВОРУ чланак објављен у листу Борба дана 15.02.1958. године
ОБРЕНОВАЧКИ „ВАМПИР” у ПРИТВОРУ чланак објављен у листу Борба дана 15.02.1958. године

Прошло је већ три дана откако је откривен обреноваачки „ванпир”. Међутим у овом посавском градићу још увек се прича о загонетном фантому, који је како се прича, у последње време задао много страха Обреновчанима.

Нове верзије о ономе, што су неки очевици видели, круже још по граду. Наравно, сада је свима јасно да је Живко Андрић који се сада налази у притвору, баш тај „вампир”.

Јуче смо посетили Обреновац и том приликом сазнали још неке појединости о „вампиру” чија је кућа у последње време постала стециште свих радозналаца овога града.

– Ми појави „вампира” нисмо придавали неки значај, рекао нам је јуче Владимир Вуковић, представник Секретаријата за унутрашње послове у Обреновцу. Мислили смо да је то  најобичнија шала, какве се овде често дешавају. Међутим  у последње време пронела се вест да је „вампир” неке озледио, што је унело извесну панику међу људе који станују у Купиновцу, како се зове овај део Обреновца где се налази Живкова кућа. Истина је да су многе ђаке који су се  враћали из школа сачекивали родитељи, да би их отпратили кући.

Док смо разговарали са Вуковићем, пријавило се неколико сведока који треба да дају исказе, пошто је против Андрића поднета пријава због „ремећења јавног реда и мира”.

– Говорило се овде о „вампиру” недељама. Неки су тврдили да су виђали човека без главе. Проносиле су се вести да је Живко сазидао кућу од камена које се налазило на гробљу па због тога, наводно, његовој жени и њему досађују „вампири” – причао је јуче Светозар Стојановић, један од оних које је Живко позивао у своју кућу да виде „игру вампира”. Приликом једне посете Светозару је неко у замраченој соби сасуо песак у очи и ударио га каменом, али он верује да је то био неко од присутних у соби. За време док се то догађало, по тавану Живкове куће чула се тутњава и неки неартикулисани гласови. Кад су неки од присутних пошли да се попну на таван, Живко им није дозволио, већ је путио да то учини један његов пријатељ за кога Стојановић верује да је у договору са Живком Андрићем инсценирао то вече „чудну игру вампира”.

Тихомир Сремчевић, Тихомир Јеличић и још неки сведоци тврде да су заиста осетили приликом ноћних посета Андрићев кући како на њих падају пасте за зубе, разне тегле и камење. Све се то дешавало, како причају у замраченој соби.

На јучерашњем саслушању Живко Андрић признаје да је он глогову грану донео, али пориче да ју је ставио у браву где је нађена. Он још увек тврди да то није нико други учинио до – „вампир”.

На питање зашто није позвао органе унутрашњих послова да му помогну, он одговара:

– Па ја сам звао попа да ми очита молитву.

Он чак не признаје да је од своје жене узео 70.000 динара приликом женидбе са њом које је касније потрошио на зидање куће и куповину плаца. По његовом причању он је сазидао кућу за свој новац, док му је жена Јагода само нешто мало помогла.

– Ја сам сазидо кућу уз новчану помоћ свога брата- тврди Живко – и он ми је давао новац да би код мене могао да станује када сазидам кућу.

Интересантно је да је Петар Андрић, његов брат, био у време „чудне игре вампира” у Живковој кући са својом женом, пошто се оженио баш тих дана када се у његовој кући појавио вампир.

Пре извесног времена нестала је жена живковог брата Петра   из куће у којој се појавио „вампир” и о њој  се за сад ништа не зна, што свакако треба довести у везу са овим догађајем у Обреновцу, јер постоји претпоставка да је она напустила Андрићеву кућу али постоје и неке друге.

У Секретаријату унутрашњих послова у Обреновцу верују да ће се у најскорије време утврдити због чега се све ово дешавало. 

историјски контекст појаве вампиризма

Прича о обреновачком вампиру ипак није ни изблиза комична како би се то могло учинити на први поглед. Легенда о обреновачком вампиру огледало је једног мрачног периода наше скорије историје о којој се нерадо приповеда.

Како бисмо утврдили шта је мит а шта истина о обреновачком вампиру, нужно је детаљније сагледати историјски оквир у којем се појава вампиризма одиграла.

Важност историјског контекста лежи у чињеници да спречава предрасуде, поједностављења и грешке у тумачењу када се суде чињенице из прошлости. 

Историјски гледано, обреновачки вампир појавио се у периоду Федеративне Народне Републике Југославије 1945. -1963. године. То је  време изградње новог друштвеног система који је као свој примарни циљ поставио бескомпромисно рушење монархистичко – капиталистичког концепта друштва изграђеног на грађанским вредностима. У новом друштву, није било места за грађанско друштво, краља, кулаке и Цркву. Доминантна улога додељена је радничкој класи (пролетерима), сва богатства и ресурси постајали су власништво државе, а „непријатељи државе“ су завршавали у необележеним гробницама, затворима и логорима.

Присилна одузимања имовине мимо закона, масовне ликвидације без суђења, насилне миграције становништва и активности ОЗНЕ, обележја су периода од 1944. до 1953. године. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије – комунистичке.

Те давне 1958. године, код житеља Обреновца су још увек била свежа сећања на бројне ликвидације које су немилосрдно спроводили агенти ОЗНЕ током 1944. године када је око 150 Обреновчана без суда, ваљаних доказа и сведока скончало на неком необележеном тзв. пасјем гробљу, далеко од очију народа. Све се одигравало у име и у духу револуције!

како је све почело?

Страх од власти и УДБЕ (наследника ОЗНЕ) био је свеприсутан и лета Господњег 1958. када се у Обреновцу појавио вампир.

Тих година Обреновац се као насеље све више ширио ка периферији. Уз ваљевски и шабачки пут, ницали су индивидуални самбени објекти један за другим. Радничка класа је створила своје квартове на ободима вароши. 

У том таласу урбанизације Обреновца, свој дом почео је да зида и Живко Андрић за кога се везује епитет обреновачког вампира. 

Дом Живка и Јагоде Андрић ницао је на омаленој парцели поред циглане, на коју су довлачени грађевински материјал и огрев – тврде чланови породица Гајић и Николић који и данас живе у насељу никлом поред некадашње циглане. Обе породице се сећају и Живка и Јагоде а сећају се и тог циркуса са вампиром, иако су тада били деца школског узраста. Доста касније, након тих догађаја о којем је писала дневна штампа,  причало се да је Живко у потрази за грађевинским каменом у оближњим мајданима, или можда приликом копања темеља и септичке јаме, наишао на плитко закопане необележене људске кости на којима још нису иструлели одевни предмети. 

Скромног образовања и склони сујеверју, Андриће је почео да обузима страх од оностраноги од неупокојених душа несрећника (вероватно жртава ОЗНЕ) чије је кости Живко узнемирио.

Дух времена је био такав да је проношење вести о појави вампира било третирано као активност која подрива један од стубова на којима почива млада држава – дијалектички материјализам, односно, учење да је смрт непозива, а да душе нема, као што нема ни Бога. Тврдње о појави вампира проглашаване су за „верску пропаганду“ или „назадњаштво“, а религија је тада,  као што је познато, била опијум за народ, штетна и суптилно прогоњена из друштвеног живота.

Тешке мисли, непросвећен дух и страх код Живка Андрића, узрок су настанка приче о вампиру. А народ као народ, жељан сензације, комедије и склон проношењу аброва, допринео је ширењу приче о  вампиру.

Није прошло много времена а гласине о појави вампира у Обреновцу, допрле су и до тада недодирљивог слоја друштва окупљеног у политичкој партији, Народној милицији и Управи државне безбедности.

Народној власти никако није одговарало да у време избора делегата и активних припрема за одржавање 7. конгреса Савеза комуниста Југославије, пажња радног народа буде усмерена у вампира.

Остало је забележено у сећању Обреновчана да је о проблему са вампиром расправљао и тадашњи политички врх Обреновца. 

Србољуб Јосиповић из Обреновца члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, Богољуб Дацковић секретар Општинског комитета Савеза комуниста Обреновца и Јован Пенчић председник Народног одбора Општине Обреновац су тих дана на полутајном састанку, донели одлуку да се ширењу гласина о појави вампира у Обреновцу мора стати на пут.

Зато је током једне хладне фебруарске ноћи организована посета кући Живка Андрића од стране припадника Народне милиције и иследника Удбе у кожном мантилу карактеристичном за то време. Новинара се нико не сећа, иако је у новинском чланку листа Борба који је у то време био орган Социјалистичког савеза радног народа Југославије, забележено и непосредно присуство новинара који је пратио причу о вампиру.

Занимљиво је то што нико од малобројних чланова породице Јеличић која је и даље настањена у насељу код циглане између Зидарске и Кожарске улице, а чији је рођак Тихомир Јеличић присуствовао „игри вампира”, није желео да подели са нама своја сећања на ове догађаје ни након више од шест деценија од појаве вампира.

Епилог саге о вампиру нам је познат и резултат је уплитања политике у рад органа унутрашњих послова и судова.

тужна судбина обреновачког вампира

Остатак свог живота Живко је проживео повучено и скромно. Иако је због појаве вампира свој дуг према друштву одужио, Живко је до краја свог живота остао предмет оговарања и спрдње. Сећање на вампира је много спорије бледело од сећања на жртве комунистичког терора, чије је остатке Живко сплетом околности пронашао.

Живко Андрић рођен 1930. године, сахрањен је на обреновачком новом гробљу 1999. године. Његова супруга Јагода рођена 1922. године, поживела је до 2011. године и такође је сахрањена на обреновачком новом гробљу.

Тихомир Јеличић који је имао блиски сусрет са вампиром у кући Живка Андрића те зиме 1958. године, напустио је овај свет 1989. године а са собом је однео и истину о догађајима из блиске прошлости наше вароши о којима је писала штампа.

Тако је то било током хладне зиме 1958. године када је Обреновцем владала атмосфера страха. Са заласком сунца, необјашњива сила уселила би се у трошне куће и мучила би укућане – све по опробаном рецепту УДБЕ тј. тајних полиција каквих је било у свим тоталитарним режимима тог времена!

За Локалне новине Обреновац пише Драгана Николић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *